Magdalena Blagojević
Razbolela sam se još kao mala. Imala sam svega četiri godine kada mi se prvi put pojavio problem sa bubrezima, ali su lekari rekli da je to infekcija i da će antibiotici sve da izleče.

Prvi jak napad bubrega sam imala sa 7-8 godina. Tada su mi na Institutu za majku i dete rekli da imam najteži stepen oboljenja i da će pokušati sve da učine da ne dođe do dijalize, jer bih ja to tako mala jedva izdržala. I do moje 13. godine su se iskreno borili i pokušavali raznim terapijama i operacijama da zaleče moj bubreg, ali bezuspešno.

Prvo smo pokušali kućnu dijalizu, jer je to bilo lakše za mene nego da odlazim u bolnicu svaki drugi dan. Htela sam da imam koliko-toliko normalan život. Moj stariji brat je naučio kako da me priključi na aparat i svaku noć, od 7 uveče do 7 ujutru, bila sam priključena na aparate za dijalizu.

Ali, pojavile su se infekcije i razni problemi sa kateterom, pa sam morala da pređem na hemodijalizu, koja se radi u bolnici.

To je bio najgori period moje bolesti. Konstantno sam imala velike tegobe, mučnine i grčeve u nogama. Trudila sam se da sve da postignem - i dijalizu, i školu, i učenje, jer sam verovala da će bolest kad-tad proći i da će mi školovanje biti potrebno za budući život.

I bila sam u pravu. Novi život sam dobila sedam dana pre nego što sam napunila 18 godina.

Bila sam kod druga na proslavi punoletstva. To je bila prva noć kad sam htela da se isključim i uživam u društvu, proslavi i svom životu. I baš tada mi je zazvonio telefon. Pitali su me samo gde sam i da li mogu da dođem na Kliniku, jer su našli bubreg koji mi u potpunosti odgovara.

Kad sam stigla tamo iznenadila sam se, jer sam bila jedini potencijalni primalac. Pre toga sam jednom samo bila pozvana, ali nas je tada bilo četiri, sve devojčice. Iako je tad bubreg bio najpodesniji za mene, nismo uradili transplantaciju jer je donor bio mnogo stariji i nisu verovali da bi mi mnogo poslužio.

Ovo je bilo drugačije. Bubreg mi je odgovarao po svim parametrima i trebalo je samo da uradimo obavezne testove i da prođem poslednju dijalizu.

Tokom ta tri i po sata, koliko je trajala moja poslednja dijaliza, nisam mogla da se izborim sa osećanjima. Bila sam uzbuđena i začuđena, ali i uplašena od toga da li će operacija uspeti. Ipak je to najteža operacija i nema garancije da moj organizam neće odbaciti novi bubreg. Ali sve je prošlo odlično.

Međutim, tri meseca kasnije, imala sam epileptični napad. Ispostavilo se da je doza lekova koju sam pila bile prejaka za mene. Srećom, lekari su brzo utvrdili tačnu dozu, pa mi se takav napad nikad više nije ponovio. Jedino što sada uvek uz sebe moram da imam ampulu - za svaki slučaj ako se ikada napad ponovi, ali navikla sam da živim sa kesom punom lekova te mi jedna dodatna ampula ne smeta mnogo.

Od operacije je prošlo godinu dana i sada se napokon osećam kao pravi tinejdžer. Iako sam morala da napravim pauzu u školovanju šest meseci nakon transplantacije, kako bih se zaštitila od mogućih virusa, jer mi je imunitet bio oslabljen, napokon sam i školu završila. Ali, mislim da ću sad da napravim pauzu zbog sebe, jer mi je potrebno da odlučim gde ću dalje sa svojim životom. Sada imam vremena za sve i nigde više ne žurim.

Žao mi je samo što moja mama nije dočekala da me vidi zdravu. Umrla je 2011. godine, dok sam se još borila da ne odem na dijalizu. Od brige zbog mene je dobila dijabetes, a kasnije je imala tri infarkta.

Ali, baka i braća su uvek tu za mene. Moj stariji brat Igor mi je najveća podrška u životu. Bez njega ne znam kako bih sve izdržala. A pošto je baka stara i takođe bolesna, sada ja polako preuzimam njenu ulogu u kući, jer se i ona premorila od moje bolesti.

Za prethodnih 15 godina sam prošla mnogo toga, i nagledala se više ružnih nego lepih stvari. Ali me mama naučila da moram da živim u trenutku. Ja svoju bolest nisam izazvala, pa tako nisam mogla sama ni da je kontrolišem. Imala sam tu sreću da su oko mene bili divni lekari kojima sam se prepustila, jer su oni bili jedini koji su mogli da me izleče. Njima je na prvom mestu bilo moje zdravlje i nikad nisam ni posumnjala u to da će me jednog dana izlečiti.

Često pomislim na ljude koji su mi poklonili bubreg. I volela bih da mogu da im se zahvalim što su, u trenutku kada su se borili sa najtežim osećanjima, ipak mislili na druge i pronašli humanost u sebi da pomognu nekome. Jer, oni su samo jednim potpisom spasili i moj ali i život još nekoliko ljudi. To je jako retko danas, jer ljudi prvenstveno misle samo na sebe.

Gde bismo bili da je više ljudi kao što su oni?
POVEZANI TEKSTOVI
Dobrivoje Stepanović
Dobrivoje Stepanović
Među mnogim sličnim pričama ljudi koji su se suočili sa ozbiljnim zdravstvenim problemom, moja se razlikuje po tome što je u njenom zapletu ključnu ulogu odigrala jedna mlada Nemica...
PROČITAJ VIŠE
Ivana Joksić
Ivana Joksić
Sada kada razmislim o svemu, ja iskreno nisam ni osetila da sam bolesna. A bilo je baš ozbiljno...
PROČITAJ VIŠE
Mladen Todić
Mladen Todić
Ljudi koji tačke pretvaraju u zarez...
PROČITAJ VIŠE