Prednost se određuje isključivo na osnovu medicinskih kriterijuma i dužine čekanja, zbog čega je i stvoren Nacionalni sistem liste čekanja. Materijalno stanje i društveni status ne mogu uticati na distribuciju organa i određivanje primaoca. Ono što se stvarno računa jeste ozbiljnost bolesti, vreme čekanja, podudarnost tkiva, krvna grupa, telesna konstrukcija primaoca i druge medicinske informacije. Mogućnost zloupotreba dodatno smanjuje činjenica da eksplantacije i transplantacije izvode zasebni lekarski timovi.

Moždana smrt nije koma. Moždana smrt je klinička i pravna definicija smrti. Lekari je utvrđuju striktnim neurološkim testom, kojim potvrđuju da nema moždane aktivnosti, kao i da je dotok krvi u mozak prekinut, a moždane ćelije nepovratno uništene. Pošto je definitivno utvrđeno da ne postoji mogućnost da mozak ikada više funkcioniše, pacijent se proglašava moždano mrtvim. Do moždane smrti dolazi nakon velike i nepovratne povrede mozga i moždanog sistema. Kao posledica povrede, uprkos svim medicinskim naporima, mozak otiče i sprečava sopstveni dotok krvi. Bez krvotoka, a samim tim i bez snadbevanja kiseonikom, moždana tkiva odumiru velikom brzinom. Životne funkcije (disanje i rad srca), mogu biti produžene mehaničkim uređajima nekoliko sati ili dana, ali ne dugotrajno.

Registrovani su slučajevi donora od preko sto godina starosti. Ono što određuje koji organi i tkiva mogu biti presađeni, jeste njihovo medicinsko stanje u trenutku smrti. Zbog toga svako može biti potencijalni donor organa i tkiva – bez obzira na uzrast, rasu, pol, medicinsku istoriju, itd. Potencijalni donori organa i tkiva mogu biti čak i osobe sa više hroničnih oboljenja.

Netačno. Moguće je transplantovati rožnjaču od osobe sa slabim vidom, jer sama rožnjača nije uzrok kratkovidosti, odnosno dalekovidosti.

Spasavanje života je prioritet broj jedan svakog lekara. Za one koji ipak sumnjaju u lekarsku odanost Hipokratovoj zakletvi, važno je reći da postoje sistemska rešenja koja onemogućavaju zloupotrebe. Najpre, doniranje organa i tkiva se može uzeti u obzir tek u slučaju moždane smrti, koja je nepovratna i definitivna. Potom, doktori koji rade u transplantacionom timu su odvojeni od doktora iz urgentnog odeljenja i doktora koji utvrđuju moždanu smrt. Na kraju, u slučaju moždane smrti, porodica ili bližnji preminulog donose konačnu odluku da li će organi biti donirani ili ne, a ne doktori.

Ne postoje dodatni troškovi za porodicu donora, kao ni nadoknada za donirane organe, a prodaja organa je strogo zabranjena Zakonom.

Doniranje organa ne nagrđuje telo pokojnika i ne odlaže sahranu. Organi se eksplantuju hirurškim zahvatom, pri čemu se telo pokojnika tretira sa pažnjom i dostojanstvom. Moguća je sahrana sa otvorenim kovčegom.

Tako je samo na filmu, ali ne i u stvarnom životu. Misli i sećanje su memorisani u mozgu. Drugim organima se ne mogu prenositi ni osećanja, ni i sećanja na osobe.

To nije moguće. Moždana smrt je konačna i definitivna. Strogo definisan postupak utvrđivanja moždane smrti isključuje mogućnost greške.

Sve religije podržavaju doniranje organa. Doniranje je čin plemenitosti, ljubav prema bližnjem i lični izbor.

Sa tela premihulih uzimaju se samo oni organi za koje postoji saglasnost donora i članova njegove porodice. Obavestite svoje bližnje i članove porodice šta želite da donirate.

Doniranje organa je anonimno, dobrovoljno i besplatno. Primalac i/ili njegova porodica ne znaju ko je donirao organ. Zakonom je zabranjeno primaocu organa davati lične podatke donora ili njegove porodice. Takođe, zabranjeno je porodici umrlog davaoca davati lične podatke primaoca.