Ivana Joksić
Sada kada razmislim o svemu, ja iskreno nisam ni osetila da sam bolesna. A bilo je baš ozbiljno.

Pre četiri godine sam izvadila krv na rutinskoj kontroli i saznala da su mi povišeni jetreni enzimi. I pošto mi je moj lekar opšte prakse rekao da postoji hiljadu razloga za to, otišla sam kod stručnjaka da utvrdim šta se događa. Na ultrazvuku su uočene neke promene na jetri. Savet je bio da se uradi sve što mora da se uradi, iako je promena bila benigna. I zbog toga sam dva meseca bila u bolnici, ali tada nikakvu konkretnu dijagnozu nisam dobila. Jedni rezultati su pokazivali jedno, biopsija drugo, magnetna rezonanca treće, skener četvrto. Puštena sam sa minimalnom terapijom i kontrolom samostalnog tipa - da vadim krv i neke dodatne rezultate i da se javim ako se opet dese povišeni rezultati.

Sledeće tri godine sam nastavila normalno sa svojim životom. Radila sam, izlazila, studirala. Samo sam redovno vadila krv. Rezultati su nekad bili dobri, a nekad malo manje dobri. Ali ništa ozbiljno.

Sve do prošle godine, kada sam osetila umor. S obzirom da sam tada mala 26 godina i da nikad nisam bila umorna, ni za školu, ni za posao, ni za izlaske, to je za mene bilo crveno svetlo.

A onda je krenula žutica. Ali sam se i ja sa tim nosila. Kada bih izlazila napolje, nosila bih dosta šminke i naočare. Sve može šminka da sredi, ali žute beonjače nikada. Ali ni tada nisam mislila da je situacija ozbiljna.

Početkom godine sam otišla kod svoje doktorke, koja je savetovala da ambulantno uradim sve analize kako bismo utvrdili šta mi je. I to je trajalo pola godine. Tek u avgustu sam stigla do hirurga koji se bavi jetrom. On me je posle magnetne rezonance pitao da li mi je neko pominjao transplantaciju. Tada sam saznala da imam autoimunu cirozu jetre i da joj nema pomoći.

Prva reakcija je bila da sigurno postoji nešto drugo, neki lek. Međutim, doktor je bio iskren i rekao mi da možemo da probamo sa nekim terapijama, možda mesec dana, ali da on veruje da je za mene transplantacija jedini lek. I dok je on bio iskren, moja doktorka je pokušavala na sve načine da me zaštiti od stresa. Ali samo kad sam pogledala u svoj karton i videla da ima preko 25 zakazanih pregleda znala sam da nisam tu radi dodatnih analiza, već da me pripremaju za transplantaciju. Ali ni tada se nije dala. Rekla mi je da radimo testove kako bismo bili spremni na mogućnost transplantacije. I tako sam dospela na listu za transplantaciju.

S obzirom da je meni „čaša uvek do pola puna“, ni transplantaciju nisam smatrala smrtnom presudom. Shvatila sam je kao lek za moju bolest i zahvalna sam Bogu što ona postoji. Da sam ostala da živim sa bolesnom jetrom nikad ne bih mogla da rodim dete, a to mi je nešto najvažnije u životu. Tako da sam transplantaciju shvatila kao najbolji lek. Sad je bilo samo pitanje vremena koliko dugo ću čekati da nastavim svoj život.

To čekanje ne bih izgurala da mi nije bilo porodice, pogotovu majke. Mislim da je njoj bilo najteže, jer je gledala svoje bolesno dete, a nije mogla nikako da pomogne. Nema te surutke niti maminog ručka koji bi mi pomogao da ozdravim.

Osim porodice, najsigurniji oslonac mi je bila najbolja drugarica. Jer, roditelji nikad ne žele da pokažu osećanja, i da su i oni uplašeni kao ja. Moraju da budu jaki za svoje dete. A kako može da se smeje sa vama, drugarica može i da plače sa vama.

Dan kada sam dobila novu jetru mi je bio najstresniji dan u životu. Kad sam krenula da kupim lek, otkrila sam da nemam više zdravstveno osiguranje, jer sam dala otkaz na poslu. A meni je taj lek bio život, i jedini način da dočekam novu jetru. To je bio jedini dan kad mi čaša nije bila do pola puna i jedini put kad sam zaplakala zbog svega što mi se dešavalo. Osećala sam se poraženo i više nisam htela ni da se borim. Naravno da mi je mama pomogla i prijavila me na Biro rada, jer ja više nisam imala snage ni da ustanem iz kreveta.

Nisam imala ni volje da se javim na telefon, pa sam odbila poziv sa nekog nepoznatog broja. Ali osoba sa druge strane nije htela da odustane. To je bila Nataša Petrović iz Tima za transplantaciju, koja mi je javila da se pojavila jetra koja je po svim parametrima bila savršena za mene. Od silne uzbuđenosti posle „pojavila se jetra“ ja ništa nisam čula. Ne sećam se ni kako sam autom stigla do Urgentnog centra. Ali sam stigla. Ja, i još dvoje ljudi. I onda je opet krenulo čekanje.

Sećam se da sam mami posle pet sati čekanja poslala poruku, koju ona još uvek čuva, da su tu jedna žena njenih godina i jedan stariji čovek, ali da osećam da ću jetru dobiti ja. Ali, opet je postojao taj crv sumnje. U jednom trenutku, kada sam pogledala tu drugu pacijentkinju, videla sam da je ona baš loše i iskreno sam poželela da ona dobije jetru. Jer ja ni tada nisam bila svesna koliko sam zaista i ja bila loše.

I onda je ušla doktorka Nataša i rekla da je hirurg odlučio da jetru dobijem ja. Koliko sam bila srećna, a nisam se nasmejala, jer mi je bilo žao ljudi koji su takođe želeli da ta jetra bude baš za njih. I to je bilo to. Ujutru sam se probudila zdrava. Malo ošamućena od lekova, ali ipak sam prebrodila najgore.

Život mi se narednih meseci pretvorio u male pobede. Jedan dan sam uspela da ustanem. Drugi da napravim korak ili dva. A onda sam uspela i da odem u kupatilo. To je za moju bolest velika pobeda, jer sam svojim očima videla da sam zdrava. Posle ne znam ni ja koliko godina sam videla crvenilo na svom licu. Moje lice napokon više nije bilo žuto. Beonjače su bile skoro skroz čiste i tada, kad sam shvatila da više ne moram da krijem oči naočarima, shvatila sam da sam zaista ponovo zdrava. Nakon toga sam počela i da pijem vodu, da jedem i svakim danom sve je išlo na bolje.

Doktorka mi je rekla da sam imala izuzetnu sreću jer su mi našli jetru pre nego je bolest uznapredovala. Svesna sam da moja nova jetra neće trajati zauvek, ali planiram da je čuvam najbolje što mogu i da ostvarim sve što sam zacrtala. Za sada sam završila fakultet. Uskoro ću, nadam se, opet da se zaposlim. A što mi je najvažnije, kada za to dođe vreme moći ću i dete da rodim. Ne razmišljam o tome koliko ću živeti sa ovom jetrom, i da li će mi i kada ponovo trebati transplantacija. Idem radovno na kontrole, pijem sve lekove po rasporedu i u minut. Nije lako ali znam zašto to radim, i ništa mi nije teško.

Ljudima koji su odlučili da mi poklone jetru svoje najmilije osobe mogu samo da kažem - hvala. Iako je to malo za ono što su oni meni dali. Oni su u mojim očima pravi heroji! Ljudi misle da smo mi, koji dobijemo organ jaki i hrabri, ali su ti ljudi još jači, jer su u najtežem trenutku odlučili da spase možda i sedam ljudi koje ni ne znaju. Ostali su možda bez majke, oca, brata, sestre, deteta...ali su smogli snage da i tada misle o drugima. U neku ruku, oni su osim mog produžili i život osobe koju su izgubili, jer ona živi kroz sve nas.
POVEZANI TEKSTOVI
Dobrivoje Stepanović
Dobrivoje Stepanović
Među mnogim sličnim pričama ljudi koji su se suočili sa ozbiljnim zdravstvenim problemom, moja se razlikuje po tome što je u njenom zapletu ključnu ulogu odigrala jedna mlada Nemica...
PROČITAJ VIŠE
Mladen Todić
Mladen Todić
Ljudi koji tačke pretvaraju u zarez...
PROČITAJ VIŠE
Sanja Bojić
Sanja Bojić
Ja sam bubrežni bolesnik od svoje 17. godine, ali su moji problemi počeli još kad sam imala dvanaest godina...
PROČITAJ VIŠE