Sanja Bojić
Ja sam bubrežni bolesnik od svoje 17. godine, ali su moji problemi počeli još kad sam imala dvanaest godina. Tada mi je ustanovljen obostrani refluks, zbog urinarne infekcije prouzrokovane Ešerihijom koli. Predviđali su da ću sa 14 godina da krenem sa dijalizom, ali sam uz stalan režim uspela da prolongiram taj period za tri godine. Sa dijalizom sam krenula 1. aprila 1988. godine, sa svojih 17 godina.

Tada sam već uveliko bila na listi za transplantaciju. Tada je situacije bila drugačija i nije se dugo čekalo na novi organ, bilo da je davalac živi pacijent ili kadaveričan, pa sam samo posle mesec dana i dobila novi bubreg.

Taj osećaj kad vam neko kaže da ćete dobiti novi organ i da više nećete po pola dana biti na dijalizi, koja je veoma bolna, zdrava osoba ne može da razume. Imate osećaj kao da ste se ponovo rodili.

Ali, posle 22 dana moj organizam je odbacio novi organ, zato što je postojao tromb. I onda opet - operacija vađenja bubrega, dijaliza i problemi. Zbog sklopa raznih okolnosti, prilikom dobijanja jedne od mnogih transfuzija, upala sam u teško septično stanje. Više od dva i po meseca sam bila veoma loše. I taman kad sam se izborila sa tim periodom, ustanovili su mi Hepatitis B. To je bilo početkom 90-ih kada se krv nije najbolje proveravala, pa je dosta nas bilo zaraženo. Ali za tri meseca sam se izborila i sa tom boljkom.

Pošto je za bubrežne bolesnike moguć i živi donor, moja mama je htela da mi pomogne. Otkrili smo da može da mi bude donor, jer se sve poklapalo, ali joj je tokom analiza pronađen karcinom. Ja sam u to vreme bila na acetatnoj dijalizi, od koje mi je bilo veoma loše. Bila sam anemična, stalno sam padala u kolapse uz stalne nesnosne glavobolje i povraćanje. To za mene nije bio lek, već mučenje. Sreća pa su me lekari poslušali kada sam tražila da pređem na bikarbonatnu dijalizu.

Loša dugogodišanja dijaliza ostavlja stravične posledice na organe i krvne sudove, ali i opšte zdravstveno stanje, što vam znatno umanjuje mogućnost dobijanja novog organa, jer ste sve manje podesan primalac.

Malo pre nego sam napunila 20 godina, baka je odlučila da se ispita, jer je i ona htela da pomogne. Napunila sam 20 godina 21. marta, a 22. marta je urađena transplantacija. Bubreg mi je proradio dok sam bila na stolu, međutim pao mi je pritisak i onda je došlo do zastoja. Osamnaest dana sam bila na intenzivnoj nezi i na dijalizi. Svima je bilo teško. Mojim roditeljima, sestrama i celom medicinskom osoblju, jer su se plašili kako ću to da prebrodim. Svi su bili tu, pored mene, ali nisu znali šta da mi kažu. Ali ja sam verovala da će mi bakin bubreg proraditi. Posle osamnaestog dana osetila sam potrebu da mokrim, a ljudi koji su na dijalizi kao ja nemaju tu mogućnost. Vrištala sam od sreće po celoj Urološkoj klinici i probudila osoblje samo da im saopštim da moram da idem u toalet.

Tada sam bila mlađa, imala sam više snage, energije, entuzijazma, elana, nisam bila toliko istrošena i nisam bila svesna svih opasnosti. I onda je usledilo 10 godina divnog, bezbrižnog života. Mogla sam da putujem, da ne razmišljam o tome da li će fistula da mi stane. Mnoge životne stvari koje su mi bile uskraćene ponovo su mi bile dostupne, a jedna od najbitnijih je bila - da više ne moram da „trpim žeđ“. Studirala sam, radila. Živela sam opuštenije, ali sam istovremeno bila veoma disciplinovan pacijent. Nikada nisam odbijala ni terapiju niti hospitalizaciju zbog primanja terapije. Čuvala sam taj dragoceni bubreg, jer je baka bila moj veliki borac i oslonac...

Posle bombardovanja, počela sam da mršavim, da imam mučnine, glavobolje, i nestabilan pritisak... Proverila sam rezultate, i urea mi je bila veoma povišena. To su mi saopštile doktorke Radmila Blagojević i Dragana Radivojević, koje su me vodile od moje 17. godine i koje su izuzetni stručnjaci, posvećeni pacijentima u potpunosti. Nije mi to tako teško palo jer sam, na neki način, bila spremna, i osećala sam da će doći taj trenutak. Volela bih da je prethodno stanje, koje je bilo relativno normalno, malo duže trajalo, ali nažalost, moraš da prihvatiš takvu situaciju.

Godinu dana kasnije sam ponovo krenula na dijalizu. Imala sam puno kriza, ali sam nesvesno te loše periode izbrisala jer sam imala sreću što sam uvek imala dobre lekare oko sebe, ali i brigu i podršku porodice. Baka je preminula od karcinoma posle bombardovanja. Iako je meni došlo do odbacivanja bubrega malo pre njene smrti, nismo joj to rekli. Mislim da bi je dotuklo. Umrla je misleći da me je spasila muke zauvek.

Uz baku, koja mi je donirala bubreg, moja najveća podrška kroz sve probleme je bila moja mama, koja je bila izuzetno jaka žena. Žao mi je što ona nije imala nikakvu podršku, jer ne postoji ništa teže nego da ceo život gledaš bolesno dete, a moraš da se boriš jer imaš još dvoje zdravih. Kasnije sam saznala da je sve vreme dok sam ja tada bila na dijalizi, dolazila sa mnom u Klinički, a onda krišom išla na Onkološki institut na zračenje, da bi se posle toga vratila po mene. Ja nisam znala gde ide, ali sam primećivala da je siva u licu. Ali sam bila mlada, nisam ni bila svesna da i mnogi oko mene imaju problema, pa nisam mogla ni da posumnjam šta se događa sa njom.

Od 2001. godine dolazim do novog saznanja vezanog za dalju organizaciju mog života. A to je kućna dijaliza. To je za bolesnike poput mene najbolje rešenje, jer jedna kvalitetna dijaliza traje 5 sati. Što je duža dijaliza, samim tim i kvalitet života čoveka je duži i bolji. Verovala sam da moram da budem u što boljoj formi kako bih bila spremna za treću transplantaciju, koju još uvek čekam.

Problem danas jeste što ljudi veruju u svakakave priče, predrasude i zablude. Ja kao jedinka ne mogu mnogo da uradim da se to promeni, ali se trudim. Jedna moja prijateljica, koja me je bodrila tokom cele bolesti, nažalost je preminula. I kada je došlo do toga, njena sestra je dala saglasnost za doniranje njenih organa. Tako da sam neposredno, svojom mukom i svime što prolazim, uspela da promenim nečije mišljenje i pomognem da se spasi možda čak sedam života. Ali tužno je da ljudi o tako bitnim stvarima kao što je doniranje organa razmišljaju tek kada se nešto desi.

Iza sebe sada imam dve transplantacije. S obzirom da sam od svakog organa pokupila određene antigene, sada spadam u visokorizičnu kategoriju pacijenata. Mala je verovatnoća da će se naći neki organ koji će se u potpunosti podudarati sa svim mojim kriterijumima.

Pored dobre tipizacije tkiva, osnovni preduslovi za uspešnu transplantaciju su faktori podudarnosti. Imala sam, pre nekoliko godina, poziv sa VMA za organ koji je imao samo tri faktora i odbila sam ga. Zašto? Zato što je svaki novi bubreg, odnosno njegovo odbacivanje, za mene fatalan. Ne želim da rizikujem svoj život, jer za nas koji čekamo dugo organ to je osnovni životni ciklus - jedna visoko kvalitetna dijaliza i kvalitetna transplantacija. Trećeg rešenja, nažalost, nemamo.

A sve bi bilo drugačije da Srbija u transplantaciji sarađuje sa ostatkom sveta. To otvara mnogo više mogućnosti za nas kojima su potrebni posebni parametri za uspešnu transplantaciju. Čak i Bosna i Hercegovina sarađuje sa drugim zemljama, i šalje svoje građane na transplantaciju u inostranstvo.

Ja ipak verujem da će se stvari ovde promeniti. Ne može to preko noći, jer se ovde dugo nije ni pričalo o transplantaciji i doniranju organa, ali verujem da će doći bolja vremena. I moram da mislim tako, jer sam ja tetka petoro sestrića.

Mama mi je, nažalost, preminula pre tri godine... Što se tiče vere, ja verujem prvenstveno u sebe i ako dođe do transplantacije, hoću da ona bude uspešna i da posle opet mogu da funkcionišem, da mogu da radim, da idem na fitnes, da budem društvena, da živim normalno, bez straha i zebnji.

Ne osuđujem one koji ne žele da doniraju organe, jer smo mi veoma zastrašen narod. Ali verujem da ima plemenitih ljudi koji su spremni da zaveštaju svoje organe, jer znaju da će i u svom najtežem trenutku spasiti mnogo života. I opet, treba da misle i na sebe, ako neće na druge. Jer, nikad se ne zna šta život nosi. Život je nepredvidiv i pun iznenađenja, kako lepih, tako i ružnih. I u tren oka neko vama blizak može da se razboli toliko da mu je jedini spas transplantacija.
POVEZANI TEKSTOVI
Dobrivoje Stepanović
Dobrivoje Stepanović
Među mnogim sličnim pričama ljudi koji su se suočili sa ozbiljnim zdravstvenim problemom, moja se razlikuje po tome što je u njenom zapletu ključnu ulogu odigrala jedna mlada Nemica...
PROČITAJ VIŠE
Ivana Joksić
Ivana Joksić
Sada kada razmislim o svemu, ja iskreno nisam ni osetila da sam bolesna. A bilo je baš ozbiljno...
PROČITAJ VIŠE
Mladen Todić
Mladen Todić
Ljudi koji tačke pretvaraju u zarez...
PROČITAJ VIŠE