Sanda Savić
direktorka korporativnih poslova i komunikacija kompanije „Hemofarm“
05. jun 2019.
Moramo da pobedimo u utakmici za život
Srbija–Hrvatska 3:37, Srbija–Austrija 3:23, Srbija– Mađarska 3:17. Ovo su neki od rezultata koji su ovih dana osvanuli na bilbordima koji su širom Srbije simulirali semafore sa sportskih stadiona. Nepotpisani, bilbordi su izazvali pažnju i pitanja o čemu je reč. Svima je bilo jasno da Srbija gubi od mnogih reprezentacija, ali su se svi pitali o kakvom je takmičenju reč. Danas, 6. juna, koji je pre dve godine postao i Nacionalni dan donora, saznali smo odgovor. Srbija gubi ljudske živote, jer je na lestvici donora organa na poslednjem mestu u Evropi. Ovu istinu saopštava nam Hemofarm fondacija koja je, rešena da doprinese promeni rezultata, u saradnji sa Ministarstvom zdravlja počela novu kampanju: „I ja sam donor. Jer navijam za Srbiju”. Sa ciljem povećanja broja donora i transplantacija, Hemofarm fondacija je u ovoj kampanji okupila šampionski tim koji čine sportisti Ivana Španović, Maja Ognjenović, Dejan Savić, Dejan Stanković, Nenad Zimonjić, Zoran Tošić, Dragan Škrbić i Branko Lazić.
Hemofarm fondacija je 2016. vodila kampanju „Najvažniji poziv u životu”, koja je uticala na povećanje broja donora i transplantacija i inicirala uvođenje Nacionalnog dana donora, ali Srbija izgleda nije razumela da je borba za živote ljudi životna utakmica i da izlazak sa terena, da se izrazim rečnikom naše nove kampanje – znači da si izgubio. Mi, čija je vizija zdravlje ljudi, to znamo, kao što i sportisti znaju da pravi uspeh znači samo ići iz pobede u pobedu, da nema odustajanja. Ponosni smo da će u promociji donorstva s nama učestvovati naši vrhunski sportisti koji i na ovaj način dokazuju da su i šampioni humanosti.
Mi se bavimo nizom aktivnosti koje doprinose zdravlju ljudi, ali i zdravom društvu. I to je odgovor zašto se, za razliku od drugih, već drugi put bavimo promocijom donorstva, temom koja izaziva burna, pa i negativna osećanja. Od ove kampanje, dakle, nemamo baš nikakvu poslovnu korist. Svi su skloniji da se bave lepim, popularnim temama, jer su dobre za biznis. Međutim, mi smatramo da je svaki život vredniji od svakog rizika i da poražavajući rezultati koje Srbija beleži u ovoj oblasti predstavljaju razlog za uzbunu i znak da je vreme za suočavanje sa istinom.
Taj zadatak je težak i pred Srbijom je u ovoj oblasti do sada bilo mnogo izazova. Uz nedovoljno znanja, mnogo predrasuda i strahova, problem je predstavljala birokratija i nedovoljna uređenost ove oblasti. Zato je bilo važno usvajanje Zakona o presađivanju organa koji poštuje najviše svetske standarde i sledi praksu zemalja koje su ostvarile najveće uspehe u oblasti transplantacije. Srbija je takav zakon dobila, ali su mnogi, umesto da pozdrave nova i bolja rešenja, tu situaciju iskoristili da paušalnim ocenama kod ljudi prodube predrasude i bez ikakve osnove izazovu nove strahove. Zašto ovo kažem? Ovaj zakon, kao što vidimo po broju onih koji potpisuju izjave da ne daju svoju saglasnost, nije ukinuo mogućnost da odbijete da budete donor. Dakle, takve tvrdnje su bile laž. Nama je potrebna istina i onda kada je za nju potrebna hrabrost. Zato, iako ni to nikad nije popularno, mi u ovoj kampanji otvoreno kažemo da Srbija gubi, i to u najvažnijoj mogućoj utakmici – borbi za živote ljudi. To nam pokazuje „semafor”. Srbija na milion stanovnika trenutno ima samo tri donora, Hrvatska čak 37, Austrija 23, Slovenija 19, Mađarska 17, i tako dalje. Na evropskoj listi donora organa mi smo poslednji i to je poražavajuća činjenica.
Naš narod je uvek kad je najteže solidaran i iskazuje ogromnu humanost. Ali izgleda da mi na mnogim poljima „gubimo u miru”. Da smo kampanjci. Zato nas nije iznenadilo što su rezultati koji su postignuti u povećanju broja donora i ostvarenih transplantacija tokom naše ranije kampanje „Najvažniji poziv u životu” i tokom aktivnosti koje je sprovodilo Ministarstvo zdravlja gotovo anulirani čim je kampanja završena. Ali bitka za živote ljudi i kroz povećanje broja donora je konstantno takmičenje u kome nema posustajanja. To sportisti najbolje znaju. Kad se Nole nađe na mestu broj jedan, njemu je sledeća sezona još teža jer brani bodove. Kada Ivana Španović osvoji medalju, nju čeka sledeće takmičenje i novi skok koji donosi uspeh. Mi ih sve volimo, ponosni smo na njihove uspehe i navijamo. Ali ovo je trenutak u kojem se za svoju zemlju i njene ljude ne može navijati iz fotelje. Pobeda zavisi od svih nas i rezultata koji ćemo zajedno postići.
Dakle, mi sada navijamo za Srbiju tako što igramo na rezultat.
Srbija mora da prestane da gubi, spremnošću da se suoči sa istinom i buđenjem svog pobedničkog mentaliteta. Mi znamo da kad hoćemo – možemo. To je pitanje ponosa, časti i ljudskosti.