BORKA PAVIĆEVIĆ
OSNIVAČICA CENTRA ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU
31. maj 2019.
Bliže sebi i drugima
Priznajem, nisam mnogo razmišljala o „predaji“ organa nekome i nečemu, a možda i zato što su ova dva pojma povezana –neko i nešto. Pitanje je naravno i fizičko i metafizičko. I praktično i simboličko, i lično i političko. I estetsko i moralno. A mislim da su ti pojmovi povezani.
Dakle, učinila sam to spontano. Onoliko koliko je spontanost priroda prijateljstva i ljubavi. I koliko emocije utiču na izbor, naš ljuski izbor, naše najveće pravo, budući da smo bića, ljudi, u celom živom svetu, svesni svoje konačnosti.
Poziv da napišem ovaj tekst suočio me sa sopstvenom odlukom. Čija analiza sada prelazi u domen racionalnog, ali, dozvolićete, i racionalno i emocionalno povezani su, i to je ono što u pozorištu nazivamo katarzom – pročišćenje od sažaljenja i straha.
I od samosažaljenja, što nas vodi u odricanje od egoizma. Što opet vodi do osećanja da možete biti bolji nego što jeste i dodati nešto više smisla našem postojanju.
Istovremeno, zaveštanje organa za mene je značilo i određeni proboj kroz strah od smrti. Volju da se suočim sa konačnošću. Kako sam agnostik, a razumem vernike, one koji su to iskreno i uz uverenja, a ne zato što je pitanje vere stvar političke i nacionalne podobnosti, recimo i da je zaveštanje organa čin koji opet, može da načini samo čovek.
Pa zato smatram da je čoveku i dato da živi sa drugim ljudima, na ovoj zemlji za sada, i da sa njima podeli ono što ima. Život je smisao života. Pored svega što se u njemu zbiva, što čovek čini kada uništava, svet je lep, zemlja je lepa, priroda čudesna, more je čudo koga ljudske oči vide. I tako je pre nas, i biće posle nas i neko će to videti, baš kao što će videti i svu lepotu koju je čovek stvorio kao graditelj, kao umetnik, kao naslednik, i kao roditelj. Možda je zaveštanje organa i prilika da još neko, kao i vi sve to, svu lepotu, vidi i doživi. Ako zatreba, a uvek nekome nešto treba, svi pripadamo čovečanstvu, iz toga proističe i naša sloboda izbora i odgovornost. Da delimo i jedno i drugo, pa napred.
Borka Pavićević je osnivačica i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljković u Beogradu. Diplomirala je 1971. godine i završila master studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1976. godine. Dobitnica je Otto Rene Castillo nagrade za političko pozorište, Njujork (2000); nagrade Hirošima fondacije za mir i kulturu (2004); nagrade Osvajanje slobode koju Fondacija Maja Maršićević Tasić dodeljuje ženi “čija dela potvrđuju principe ljudskih prava, vladavine prava, demokratije i tolerancije” (2005); nagrade Routes koju dodeljuje ECF, Amsterdam (2009/2010); nagrade Legion d’Honneur (2001) koju dodeljuje vlada Republike Francuske.
Borka Pavićević preminula je u Beogradu 2019.
Čast nam je bila što smo imali priliku da sarađujemo sa Borkom Pavićević i delimo viziju boljeg i pravednijeg sveta.