Profesor dr Marina Savin
nefrolog
31. maj 2019.
Kako se postaje donor?
Biti donor je možda najhumaniji čin koji jedna osoba može da učini. Spoznati da u najtežem trenutku u životu možete da pomognete ne samo drugoj osobi, već i celoj jednoj porodici (jer osim što bolesniku poklanjate zdravlje, njegovoj porodici poklanjate voljenu osobu) vrhunac je humanosti.
Da bi jedna osoba postala donor organa mora mnogo faktora da se usaglasi. Prvi korak jeste da osoba donese odluku da posle smrti želi da donira organe. Posle toga mora da obavesti svoju porodicu o tome kako se njegova/njena odluka ne bi zanemarila ako ikada dođe do nemilog događaja. Međutim, sama odluka o prihvatanju pretpostavljenog donorstva nije dovoljna, te se realizuje tek posle pristanka porodice. Da bi jedna osoba postala donor, prvenstveno mora da se desi moždana smrt, odnosno da prestane rad mozga, što utrvrđuje visoko stručno specijalizovan tim neurologa. Ali, ni tada se ne postaje donor. Prvenstveno, sam donor mora da bude prethodno zdrav, kao i organi koji su podobni za transplantaciju. Osim toga, mora da postoji podudarnost tkiva – antigena glavnog histokompatibilnog kompleksa, odnosno karakteristika koje su nasledne i koje se dobijaju ukrštanjem gena roditelja, sa nekim od bolesnika koji se nalaze na listi za transplantaciju. Tek kada se svi navedeni uslovi ispune može da se izvrši eksplantiranje organa, odnosno tada jedna osoba postaje donor.
Kada se svi ti uslovi ispune, pokreće se ceo sistem kako bi eksplantirani organi našli svoje najpodobnije primaoce. Eksplantacija i transplantacija bubrega i jetre se vrše u operacionim salama Urgentnog centra, dok se transplantacija srca odvija u okviru Kardiovaskularne hirurgije Kliničkog centra Srbije. Koordinacija između svih timova uključenih u transplantaciju veoma je važna jer je proces kadaverične transplantacije veoma složen i podrazumeva veliki tim sastavljen od visoko stručnih lekara i tehničara. Na čelu tog tima je glavni koordinator, koji može da bude hirurg ili anesteziolog, a tim čine lekari mnogih specijalnosti koji rade na održavanju donora. Koordinacioni tim čine i posebni članovi za svaki organ koji se transplantira, koji su zaduženi za odabir medicinski najpodobnije osobe za transplantaciju.
Banka tkivnih karakteristika, kao i svi podaci o krvnim grupama i prisustvu ključnih antitela za transplantaciju kod svih bolesnika koji se trenutno nalaze na listi čekanja nalazi se u Zavodu za transfuziju Srbije. Pomoću složenih laboratorijskih testova njihov tim pronalazi pacijente sa spiska koji imaju najviše podudarnosti sa donorom. Zavisno od antigena donora, može se pronaći samo jedan potencijalni primalac, ali najčešće se nalazi više pacijenata. Nakon što se formira lista potencijalnih primaoca organa, na red stupa nefrološko – urološki-vaskularni konzilijum Kabineta za transplantaciju Referentnog centra za transplantaciju organa UC – KCS, koji nakon pregleda svih potencijalnih primaoca donosi finalnu odluku o tome ko će dobiti novi organ. Pošto je bubreg parni organ uobičajeno se pronalaze dva pacijenta prema njihovom medicinskom i imunološkom statusu. Mi pozivamo potencijalne primaoce, primamo ih i pripremamo za transplantaciju na Odeljenju za transplantaciju bubrega. Mi ih i odvodimo do operacionih sala, ali ih i posle uspešne transplantacije dovodimo na Odeljenje, gde nastavljamo svakodnevno da vodimo brigu o njima sve do njihovog odlaska kući, odnosno potpunog oporavka. Nakon toga postoje redovne kontrole nefrologa, koje se takođe obavljaju u Centru za transplantaciju KCS, koji je otvoren 24 časa, a osim rada sa pacijentima, naši dijalizni centri su takođe zaduženi i za kontinuirano informisanje stanovništva o mogućnostima za transplantaciju organa.
Zašto je transplantacija bauk?
Proteklih decenija uspešno smo spasili više stotina pacijenata, koji su izašli na naša vrata srećni, zadovoljni i sa punim poverenjem u naše stručnjake, pa tako ne verujem da je uzrok malog broja donora nepoverenje u sistem transplantacije u našoj zemlji. Dobra vest se uvek širi kao talas i verujem da je iskustvo naših pacijenata do sada stiglo do svakog dela naše zemlje. Pre mislim da se ljudi plaše transplantacije, kao i svake operacije. Kod nas je uvek bilo veliko poverenje u hirurge, ali „otići pod nož“ je često shvaćeno kao krajnja mera lečenja. Ono što svi treba da shvate jeste da su naši hiruzi i lekari nefrolozi, kao i svi zaposleni u Centru za transplantaciju, vrhunski stručnjaci i da su svi prošli mnogo godina školovanja i specijalizacija, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Osim toga, uspešnost same transplantacije podjednako je ista kao i u svim svetskim centrima.
Drugi razlog jeste taj što ljudi žele da održe distancu od teških bolesti. Ide se logikom da ako niko u mojoj porodici nije oboleo od neke bolesti, onda ne želim ni da znam za ostale, a kamoli da im pomognem. To je problem koji pripada nekom drugom, to je izvan moje porodice. To prosto praktično ne dotiče mene. I ne želim da prizivam ništa loše. Ali ako dođe do situacije da možete da postanete donor, vama i vašoj porodici se već desilo nešto najstrašnije. I svi lekari ovog sveta ne mogu da vam pomognu. Ali zato vi i vaša porodica možete da pomognete mnogima i čin davanja organa je uteha u teškom bolu porodice, na koju možete da budete ponosni.
Svaka transplantacija je posebna
Iako sam do sada učestvovala u velikom broju transplantacija, ja svaku posmatram kao prvu. Ljudi misle da je zbog strogog poštovanja procedura svaka transplantacija ista, ali ja na svaku gledam kao na prvu, jer je svaka posebna. Ceo tim u našem Centru na svaku transplantaciju gleda kao na novi izazov da se još jednoj osobi spasi život i zbog toga se sećamo svakog pacijenta koji je prošao kroz naša vrata. Svi oni imaju svoju priču, svoj život, svoj tok bolesti, ali i svoje ozdravljenje. Sa svakim prolazimo i strahove i nade i sreću. Iako nismo u operacionoj sali gde hirurzi prvi vide uspešnost transplantacije, tu smo kada pacijent shvati da je dobio nov život, a to je veličanstven osećaj koji ne može rečima da se jednostavno opiše.